Zašto na starim slikama svi izgledaju tako ozbiljno

Da li ste se ikada zapitali zašto se osobe sa starih slika retko osmehuju čak i ako se radilo o nekom uzbudljivom ili srećnom događaju – venčanju, na primer?

Na velikoj većini slika snimljenih u 19. i početkom 20. veka niko se ne smeje. Da li je ova slika sa jednog venčanja iz davne 1900. godine dokaz da je ovaj brak nužno propao? Neki od mogućih razloga ukočenosti na fotografijama su očekivani, interesantni, a ponekad i trivijalni.

---

Najlogičnije obrazloženje je tehničke prirode. Materijali na kojima se beležila slika nisu bili toliko osetljivi, pa je bilo potrebno osvetljavati ih duže. Zato se snimana osoba nije smela pomerati za vreme eksponiranja. Na kraju, verovatno je lakše opustiti mišiće lica nego se na par sekundi “zamrznuti“ uz smešak. Tako su portreti sa slika postajali ozbiljni i mrgudni, ali bar slike nisu bile (toliko) mutne. Iako se početkom dvadesetog veka situacija sa tehnikom i materijalima malo promenila, to se nije mnogo odrazilo na mrgođenje, pa je moguće da je za to ipak kriv i neki drugi kulturološki fenomen.

Jedan od razloga je i činjenica da je fotografija bila pod uticajem slikarstva. U tim ranim danima osećao se pritisak tradicionalnog sistema portretisanja. Fotografija osobe je zapravo bila zamrznuta prezentacija persone (dokument), a ne momenat u vremenu, kako bismo danas očekivali.

Rani fotografski radovi (portreti) bili su i svojevrstan prolaz ka besmrtnosti. To je posebno uočljivo u “posmrtnoj” fotografiji. U tom žanru pokojnici, deca ili ljubimci fotografisani su kao da su živi. Ovo je trajalo od najranijih dana fotografije, pa sve do 1900. godine, odražavajući mentalitet tog vremena po kome je portret korišćen kao način da se sačuva čista informacija za buduće generacije. Dakle, iz sasvim razumljivih razloga,forsirana je “ozbiljnost”. Opštem stavu na tu temu u prilog ide i izjava čoveka koji se proslavio i po humoru - Marka Tvena, koji je napisao: “Smatram da je fotografija veoma važan dokument, i nema ničega glupljeg za ostaviti potomstvu od zauvek zamrznutog budalastog osmeha ”.

Četvrti razlog za ozbiljnost osoba na starim fotografijama najteže je dokazati. Moguće je da je Viktorijanska i Edvardijanska kultura, iz raznih razloga, tada podrazumevala da smejanje pristaje samo idiotima. Nicholas Jeeves, autor teksta “Osmeh na portretima”, došao je do zaključka da je postojala vekovima duga praksa tretiranja osmeha kao nečega što više priliči pajacima (lakrdijašima). Nicholas je pritom odbijao da prihvati alternativnu teoriju da je odsustvo osmeha prikrivalo loše zube, verovatno karakterističnu pojavu za ono vreme. Smatrao je da je to, ukoliko je uopšte bilo tačno, bilo toliko rasprostranjeno da nije moglo biti među glavnim motivima. Dokaz da, kako to često biva, ništa nije baš crno-belo jeste i primer na Flickr-u, na kome postoji grupa “Nasmejani Viktorijanci” sa oko 2.100 fotografija na kojima se nazire i poneki smešak. Međutim, i pored svih ovakvih kontra argumenata, ipak preovlađuje koncept stare slike kao svojevrsnog relikta koji je “bez smisla za humor”, zbog čega je, uostalom, najverovatnije i nastala pomenuta Flickr grupa.

Sve raznovrsnija primena fotografije, koja se, pritom, brzo širila (za ono vreme), dopuštala je da se preko različitih, prvenstveno istraživačkih grana, opravda i snimanje šireg dijapazona emocija ljudi. Fotografija nasmejanog kineza koji jede pirinač iz 1904. godine, na primer, delo je fotografa (Berthold Laufer) koji je kao antropolog imao tada sasvim drugačiju misjiu od klasičnih fotografa tog vremena.

Sve u svemu, odstupanja od zacrtanog tretmana osmeha na slici generalno, postoje i to na obe strane vremenske ose, mada ne miniraju bitnije suštinu već izrečenih objašnjenja. Šta uostalom reći za poznati “osmeh“ koga je, istina u naziranju, predstavio Leonardo da Vinči, a šta, na primer, zaključiti iz, uveliko prihvaćenog stila “ozbiljnih” pa i “mrgud” lica u modnoj fotografiji 20. i na početku 21. veka.

#osmeh #smeh #posmrtna